Одрасле шимпанзе, нарочито мужјаци, изузетно су опасне и агресивне животиње, неколико пута снажније од човека. Тиме што се двапут прошетао по граду, а да никога није напао нити икакву штету причинио, Сами је показао своју величину.
Шимпанза Сами, мајмун који је веома брзо постао љубимац свих Београђана, стигао је у Врт 12. 01. 1988. године.
Био је то крупан мужјак тамног лица и густе црне длаке. Паметан поглед је одавао зрелу, искусну животињу. Уплашен новом, непознатом средином, првих дана је агресивним понашањем непрестано давао до знања да са њим нема шале, а онда се привикао на нови смештај па је постао мирнији и дружељубивији.
Смештај никако није био завидан. Радило се о малом, неугледном кавезу, чије су решетке морале бити ојачане да би одолеле снази одраслог шимпанзе. Врата су додатно осигуравана дебелим ланцима на сваком углу и јаким катанцима.
Показало се да предузете безбедносне мере нису биле довољне. Сами је врло брзо, и то два пута, успео да развали решетке, побегне из кавеза и прошета самим центром Београда. Постао је познат. Снимци његовог хватања су обишли свет – његова бекства су пренета у етар широм земљине кугле, британски ВВС је међу првима пренео јавности вест о „митингу“ којем је присуствовало око десет хиљада људи.
Сами је био први који је организовао митинг у Београду, а после су почели невешто да га копирају, користећи његово револуционарно искуство у друге сврхе…
Први пут је побегао 21. 2. 1988. око 20.00 часова, направивши праву пометњу када је дорћолским улицама – Господар Јевремовом и Краља Петра кренуо према Дому ЈНА, праћен у стопу од полиције и чувара зоолошког врта. Мајмун је ноншалантно дошао до биоскопа „Балкан“. Да то није само „слатки мајмун“ пролазници су схватили када се накострешио и раширених руку им потрчао у сусрет. Настала је паника, бежало се главом без обзира, а жене су децу прибијале уз зидове зграда, правећи пролаз шимпанзи. Тада се запутио право у теразијски тунел, али су полицајци и вртни радници успели некако да га усмере ка Калемегдану. Уз пратњу десетак полицијских аутомобила и патрола, које су му крчиле пут са циљем да истовремено заштите грађане и одбеглу животињу неповређену врате у кавез, Сами је улицом Васе Чарапића стигао до Студентског трга. Непосредно за њим од куће је дошао и директор Вук Бојовић (око 21.00). Он је успео да разговором одобровољи Самија, да га ухвати за руку и уз речи: „Хајде Сами, идемо кући“, уведе у свој ауто, лично довезе до Врта и уведе у кавез.ио је то чин за дивљење. Нигде у свету није забележено да је неко одраслог шимпанзу, којег веома кратко и површно познаје, смео да уведе у свој ауто и вози по граду. Свакоме ко познаје понашање, нарав и снагу тих животиња, јасно је да се радило о великом ризику и огромној храбрости.
23. 2. 1988. у 10.00 часова се одиграло Самијево друго бекство. Опет је развалио решетке свог кавеза и мирно дошао до просторије у којој су доручковали радници врта (трпезарија је тада била у продужетку старе мајмунаре). Отворио је врата и знатижељно провирио унутра. Радници су, угледавши га, почели уз гурање и повике да искачу кроз прозор, а Сами је, збуњен оваквом реакцијом, брзо изашао на врата и опет се сусрео са тим истим радницима, који су овај пут у још већој паници почели кроз исти прозор да ускачу назад у трпезарију. Сами је тада прескочио ограду врта и кренуо улицом уз навијање и скандирање радника фабрике „Беко“ и ученика Средње машинске школе „Петар Драпшин“, који су, видевши га кроз прозор, почели да напуштају погоне и учионице. Неколико радника из врта је са великим мрежама кренуло за њим, не би ли му тако препречили пут и усмерили га назад ка Врту. Пролазећи између камиона и трамваја који су стајали на семафору и из којих су га путници зачуђено посматрали, искористио је прилику да се одупре шакама о камион и трамвај и мало их заљуља, тек толико да покаже колико је јак. Тај моменат су искористили радници врта па су стали са мрежама и, као, ухватили га у обруч, али за секунд је Сами савладао и ту препреку. Радници су му опет препречили пут мрежама и тако га усмерили да уђе у двориште у Улици Цара Душана бр. 33, где се попео прво на једну вишњу, а касније на кров гараже. Чим је вест о његовом поновном бекству објављена у електронским медијима, у Душанову се сјатило око четири хиљаде људи, али број је наставио да се увећава. Грађани су носили пароле: „Сами, ми смо с тобом!“, „Сами, ти си прави!“, „Сами, не силази!“, „Не дај се, Сами!“… Прозори, балкони, терасе, хаустори, тротоари, коловоз, дрвеће – све је било начичкано народом. Било је гласног навијања у стилу „Чувај се, Сами!“, „Не дамо те, Сами!“… Улица је била блокирана, зауставили су се трамваји и аутобуси, сударили аутомобили… До тада нигде није виђен толики број новинара, фоторепортера, сниматеља, извештача… Радио-станице су директно, из минута у минут, преносиле догађаје на Дорћолу. После дуготрајног и безуспешног убеђивања, одлучено је да се Сами успава и тако врати у кавез. Пушку за успављивање Београдски зоолошки врт тада није имао, чекало се да је донесу из Осјечког врта. Сами је успаван око 17.00 када се температура већ приближавала нултом подеоку. Опорављање је трајало неколико дана, уз антибиотике и топле чајеве.
Сами је угинуо, од изненадне опасне болести, 11. 9. 1992. у један сат после поноћи. Обдукцијом је установљено да је узрок био инфаркт црева.
Све новине су објавиле тужну вест. Називали су га омиљеним београдским дисидентом, ћудљивим особењаком, великим џентлменом, дорћолским бегунцем, алфа предводником, лидером, идолом деце…
Покопали смо га на травњаку преко пута улаза у нову кућу за мајмуне, а убрзо је у близини постављен споменик, бронзана статуа која ће вечито стајати у Врту и подсећати нас на дивне тренутке дружења.
